Marina Marković
  • Umetnički par Marina Marković i Boris Šribar će tokom izvođenja izložbe „Kritičari su izabrali“ u Kulturnom centru Beograda januara 2013. godine iskoristiti galerijski prostor kao svoje privremeno boravište. Umetnici će tokom trajanja izložbe živeti u galeriji bez mogućnosti da je napuste; umesto umetničkog projekta, umetničkog „dela“, tj. materijalnog rada u tradicionalnom smislu te reči, autori će „izložiti“ sebe, svoje svakodnevne aktivnosti, umetničku i životnu praksu, svoju privatnost, odnosno svoju svakodnevnu egzistenciju. Novac dobijen za honorar i izvođenje postavke umetnici će iskoristiti za obavljanje uobičajenih životnih aktivnosti koje u ovom slučaju bivaju stavljene ispred stvaralačkog i umetničkog rada autora. Ovim gestom Marković i Šribar reinterpretiraju relativno čestu pojavu u avangardnim, neoavngardnim i postmodernim umetničkim praksama koje počivaju na izvođenju interaktivnog odnosa umetnosti, sa jedne strane i života kao takvog, sa druge; ovakvi zahvati počivaju na stavu da život nije samo puka biološka činjenica (gr. zoe) već da naša svakodnevna egzistencija upućuje i na različite oblike političkog življenja svojstvene nekom pojedincu ili grupi (gr. bios), odnosno na pretpostavci da je „goli život“ uvek „upisan“, kodifikovan u složene pravno-socijalne odnose koji determinišu našu svakodnevicu. Analiza odnosa umetnosti i života vodi ka preispitivanju modela zastupanja života umetnošću. Ovakav čin nije posebno ni nov ni originalan-poznati su primeri autora još iz šezdesetih i sedamdesetih godina koji galerijski prostor koriste kao umetničko delo po sebi, odnosno koji rade sa prikazivanjem života unutar izložbenog prostora-poput Mela Bošnera koji je merio dimenzije galerije i ispisivao ih na zidovima, Milenka Matanovića iz slovenačke grupe OHO koji je u galeriji aktivirao dimnu bombu, Janisa Kunelisa koji je u galerijskom prostoru izložio žive konje, Majkla Ešera koji je izložio praznu galeriju razotkrivajući svakodnevne životne i birokratske aktivnosti kustosa, Toma Marionija koji je galerijski prostor koristio za ispijanje piva sa prijateljima i kao možda najpoznatiji-primer Jozefa Bojsa koji je u radu „Ja volim Ameriku i Amerika voli mene“ u čuvenoj njujorškoj galeriji Rene Blok živeo sa kojotom. Ipak, ovde treba naglasiti istorijsku razliku između navedenih primera i zahvata koji realizuju Marković i Šribar: primeri iz istorije umetnosti od pre skoro četrdeset godina upućuju na težnju tadašnjih umetnika da umetnički sistem dekonstruišu kao prostor prožet specifičnim odnosima društvene moći a koji je u to vreme počivao na idealu formalističke „visoke“ umetnosti, kao i na avangardni ideal, utopijsku težnju ka spoju, sintezi svakodnevnog života i umetnosti. Ovaj ideal je počivao na stavu da se umetnost i život „(ljudska egzistencija, kultura, ideologija, moral) mogu povezati u kvalitativno novu celinu. Zamisao sinteze života i umetnosti data je projektom totalnog umetničkog dela.“ Cilj gestova kao što je Bojsov bila je težnja ka prestanku proizvodnje umetničkih dela i transformacija umetnosti u životnu aktivnost promene sveta.
  • Današnji umetnici, međutim više ne zagovaraju ovu težnju za spojem umetnosti i života, barem ne u ovom klasičnom smislu. Marković i Šribar insistiraju ne na sintezi već na razlici između umetničkog i svakodnevnog. Oni veruju u kritički potencijal umetnosti, ali ovaj potencijal nastaje ne spojem umetnosti i života kako je to verovala avangarda, već stvaranjem razlike između umetnosti i života i to procesom njegovog dokumentovanja. Umetnost tako upućuje na život sam, na čistu aktivnost, praksu. Drugim rečima, umetnost postaje oblik života, a umetničko delo postaje dokumentacija te životne forme. Marković i Šribar ovo postižu evocirajući medijsko-manipulativne strategije formi kao što je reality show: premeštajući ove strategije u umetnički kontekst oni upućuju na sveopštu kontaminaciju i estradizaciju javnog prostora videći u umetnosti ne mesto koje treba dekonstruisati, razoriti već jedini prostor koji može da pruži „zaštitu“, odnosno prostor koji „ispada“ iz odnosa moći koji vladaju u polju medijski generisane svakodnevice. Tako dolazi do politizacije umetnosti u smislu da umetnost dokumentuje život kao čistu aktivnost, odnosno, prostor umetnosti jeste mesto kritičke analize i dovođenja u pitanje medijski generisane savremenosti. U uslovima u kojima je umetnost kao oblik javnog govora i delanja u potpunosti marginalizovana i obesmišljena, Marković i Šribar odbijaju proizvodnju umetnosti u tradicionalnom smislu i izlažu „život kao takav“ stvarajući od umetnosti neku vrstu kontrajavne sfere a pod kojom se podrazumeva delovanje marginalizovanih grupa u prostoru umetnosti, odnosno (novo)formirana zajednica koja izlazi iz sfere dopuštenog i depolitizovanog i deluje unutar kapitalističke javne sfere sa namerom da ukaže na njenu zloupotrebu od strane elita. Na ovaj način, gest Marine Marković i Borisa Šribara svesno upućuje na prakse poput pokreta „Okupiraj Vol strit“ ili danas više nego aktuelne studentske proteste-privremeni boravak na i u određenom prostoru postaje politički gest par excellence: određeni mikropolitički prostor se „osvaja“, pretvara u privremeni prostor „slobode“, svojevrsni azil i time se formira neka vrsta simboličke i medijske vidljivosti; ubrzo potom sve nestaje da bi se sličan zahvat ponovo pojavio na nekom drugom mestu i u drugom kontekstu. Ovim se ukazuje da kapitalistički javni i medijski prostor nije homogena, nepodeljena celina već da je javna sfera prožeta antagonizmima, da unutar nje postoje grupe, zajednice, pojedinci koji „ispadaju“ iz prostora aktuelnog neoliberalnog konsenzusa-Marković i Šribar tako svesno nastupaju na onom mestu na kome nastupaju i svi oni koji „ispadaju“ iz mašinerije kapitalističke redistribucije moći-ekonomski emigranti koji traže azil u zemljama EU, radnici koji traže pravo na rad, homosekusalci, Romi, studenti, odnosno svi oni koji zahtevaju vidljivost u javnom prostoru, koji traže preipistivanje aktuelnih odnosa moći i novu redistribuciju društvenog bogatstva.

    Nikola Dedić

  • Kulturni centar Beograd
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • azil
  • Kunsthalle Berlin
  • Azil Kunsthalle Berlin
  • Azil Kunsthalle Berlin
  • Azil Kunsthalle Berlin
  • Azil Kunsthalle Berlin
  • Azil Kunsthalle Berlin
  • Azil Kunsthalle Berlin
  • Azil Kunsthalle Berlin
  • Azil Kunsthalle Berlin
  • Azil Kunsthalle Berlin
  • Azil Kunsthalle Berlin
  • Azil Kunsthalle Berlin