Marina Marković
  • Umetničke, ali i kulturne prakse predstavljaju i simuliraju druge činove, ali retko kad funkcionišu kao takvi. Marina i Boris, dok rade ono što rade, simuliraju te radnje, izvodeći ih u kontekstu svojih rodnih identiteta. Rodna konvencija o ženstvenoj ženi i muževnom muškarcu, kulturalni je konstrukt, koji je osim što je deo njihove samoidentifikacije, takođe i ključ za gledaoce, koji ih poimaju kroz rodni konstrukt koji predstavljaju. Čin zamene delovanja koje je putem kulture rodno determinisano - on se šminka, ona čisti pušku na mestu – ona se šminka, on čisti pušku – nije u stanju da izmeni kulturalni kod, niti da dekonstruiše stereotip. Ova inverzija samo zbunjuje gledaoca, koji uvidja neadekvatnost osobe da radnju okonča uspešno. A sama neuspešnost njihovog delovanja, potiče iz nemogućnosti da se iskorači iz zadatih rodnih konvencija. Ta nemogućnost se mora shvatiti kao nemogućnost izlaska iz rodne uloge, upravo zbog prirode rodne identifikacije koja je eksternalizovana, i to u većoj meri kada je u pitanju žena. Naime, kako je žena kao žena vidjena okom Drugog, okom muškarca koje postaje okom kulture i društva, ona ne poseduje potencijal da iz te identifikacije izadje. Ključ čitanja žene koja čisti pušku je isti kao i ključ čitanja žene koja se šminka - kroz seksualnu konotaciju: ona jeste i ostaje seksualni objekat. Sa druge strane, muškarac izmiče desubjektivizaciji, i prilikom činjenja netipične "muške radnje", zaključuje se samo da on radnju ne obavlja na odgovarajući način, da je loše simulira, dok njegov subjektivitet ostaje očuvan – on nije manje muškarac. Dakle, inverzija koja je u ovom radu učinjena nije razorila rodne uloge i odnos moći, već ga je potvrdila. Muškarac ostaje muškarac, žena ostaje žena. Ipak, postoji izvesna asimetrija ove tvrdnje, jer iako učesnici ostaju ukotvljeni u svoja predeterminisana značenja, činjenje u slučaju muškarca dovodi u pitanje kao neadekvatno, dok se u slučaju žene uklapa u telo širokog spektra činjenja žene kao fetišiziranog objekta želje. Promena kulturalnih stereotipa, ili samog društva kroz umetnost putem "podizanja svesti" ili "stvarnim promenama" se gotovo nikad ne dešava, te nije moguće meriti "efikasnost umetničkih poruka" njihovim "ostvarenjem", one budući da ne poseduju neophodne uslove za takvo ostvarenje. Može se reći čak da je u prirodi umetničkog performativa da bude neuspešan. Uzrok neuspeha ovog, ali i većine performativnih činova u sferi umetnosti ne potiče od distance ideala (razaranja rodnog stereotipa) i čina (delovanja koje se suprotstavlja stereotipu), već konstitutivne strukture artikulacije između političkog i kulturnog u svakom društvu. U radu I'll be your mirror ,zbog toga, performativnost nije moguće proglasiti činom, koji bismo prosuđivali terminima uspešnosti/neuspešnosti, već kao delovanje, koje pronalazi svoj smisao u procesnom karakteru odvijanja koji čini vidljivim društveno determinisane odnose moći.
  • I'll be your mirror
  • I'll be your mirror
  • I'll be your mirror
  • I'll be your mirror
  • I'll be your mirror
  • I'll be your mirror
  • I'll be your mirror